Mir je bio ratoborniji
U zlatnoj ravnici Vojvodine, šćućurena među žitnim poljima, na ping pong stolu, nastala je jedna republika. Kako? Lajoš kaže jednostavno. Priča da je sedeo na stolu za ping pong sa Klarom, Idlikom i Vilmošem i da su se prosto dogovorili da bi bilo pametno osnovati republiku. Shvatili su i da naziv mora naglasiti da je to duhovna republika, a ime, pa, kad su već u piceriji Zicer – „neka se zove Duhovna repulika Zicer“.
Lajoš Bala u to vreme bio je direktor škole u vojvođanskom mestu Trešnjevac, tačnije, u Oromhegyes-u. Pričao nam i da se ime mesta više puta tokom istorije menjalo, ali da je konačni naziv dobilo po drvetu trešnje koje su ugledali oni koji su mu ime i nadenuli.
Jednog majskog dana 1992. godine dobio je poziv za sastanak sa doktorkama iz mesnog doma zdravlja. One su bile veoma jasne – Hoćemo da uradimo nešto povodom ovoga što se dešava u našem selu! Igrom slučaja, muž jedne doktorke bio je poštar i one su imale informaciju da je Trešnjevčanima stiglo preko dvesta pisama kojima se pozivaju u rat. Sudbina maltene svih vojno sposobnih muškaraca je bila ista, ili front ili kazna za dezerterstvo. Da li ih je iko pitao da li oni žele da ratuju? Ne. Da li su imali izbora? Ne. Pisma su isporučena i od njih se očekivalo da se što pre oproste sa porodicama i pođu tamo gde brat ubija brata.
Klara, Veronika, Eržebet, Laura, Ildiko, Ester i Gizela rekle su ne. Nećemo ćutati na prisilnu mobilizaciju, nećemo dozvoliti da nam odvedu, očeve, sinove, muževe, nećemo ćutati na rat. Odlučile su da organizuju protest.
Od policije su morale da traže saglasnost za sazivanje skupa, Lajošu je veoma bitno da to nije bila dozvola, da su mogli i bez nje, ali da su sve protokole ispoštovali, pa su u prijavnom obrascu napisale da su organizatorke skupa “žene Trešnjevca”, a da protest može da traje “jedan sat, možda pola dana, dva dana, a možda i ceo mesec.”
Tako je i bilo. Trešnjevčanke i Trešnjevčani okupili su se ispred seoske škole desetog maja 1992. godine, oko pet sati popodne i nisu znali do kada će njihov otpor trajati. Tog istog dana 92 pancirna vozila opkolila su selo. Pak, naredna 92 dana stanovnici ovog vojvođanskog sela preselili su se u piceriju Zicer. Lajoš kaže da nisu mogli da ostanu kraće kad se vojska već potrudila da pošalje toliko vozila. Oni su bili dosledni svojoj misiji, a vojska se povukla već posle tri dana.
Ideja je bila da meštani u prostoru picerije Zicer provedu onoliko vremena koliko je potrebno da se ispune njihovi zahtevi. Glavni je bio da niko iz sela ne bude poslat na front. U tome su i uspeli.
Prvo veče su do zore razgovarali, osnovali su krizni štab, odredili noćne i dnevne čuvare, ko će da kuva, a ko da organizuje događaje.
Šandor Žaloš bio je na zadatku noćnog čuvara. On je veći deo svog života proveo na salašu nadomak Trešnjevca. Ponosno tvrdi da je to jedini salaš koji se nalazi na tom potezu. U to vreme, bio je zaposlen u metlari. Kaže da je jednom video da mu odvode kolegu sa posla direktno na front, a i on sam je dobio poziv. Nije želeo da ide u rat. Redovno je do sela išao po hleb, ali se njegova rutina jednog majskog dana promenila. Čuo je da se u selu nešto zbiva, čuo je da se neće ići u rat ako pruže dovoljno snažan otpor. On je u njemu učestvovao.
Kaže da je bio učesnik i mnogih aktivnosti koje su se u Ziceru organizovale. Naime, Lajoš je imao mnogo prijatelja u svetu, pa je pozivao velike umetnike da dođu u Trešnjevac i razbiju monotoniju boravka u tom prostoru.
Kad smo kod prostora, picerija Zicer danas je penzionerski dom. Lajoš i Šandor i dalje često dolaze i rado se prisećaju dela mladosti koji su morali da provedu u tom prostoru, jer bi ga u suprotnom proveli u nekom, njima nepoznatom i neželjenom, rovu. Ima dve velike prostorije koje su služile kao spavaone, veliko dvorište gde su se održavale sve aktivnosti (kažu da nikada nije bilo hladno) i, njima omiljenu, kuhinju. Možda su i prve reči koje smo razmenili bile upravo reči hvale kuvaricama. Lajoš uz smešak napominje da su kuvarice bile iskusne jer su često spremale hranu na svadbama, pa im nije bilo strano da kuvaju za veliki broj ljudi.
A u Ziceru je uglavnom bilo mnogo ljudi, najviše kada su imali goste. Dolazile su Žene u crnom, Čanak (Lajoš tvrdi da mu je tom prilikom otkrio da je njegova porodica delom baš iz Trešnjevca), Vesna Pešić, razne organizacije, muzičari, znalci, akademici i svi oni koji su bili prijatelji otpora. Povremeno su imali i disko i kažu da se slušala disko muzika. Do kraja nismo otkrili koja je to tačno muzika u pitanju. Najčešće se igrao bilijar, a neretko i ping pong.
Jednom prilikom, Lajoš, Klara, Ildiko i Vilmoš, sedeli su na ping pong stolu i razgovarali. “Ja sam postavio pitanje da li bismo mogli uraditi nešto kao Srbi iz Krajine ili iz Bosne. Oni su osnovali takozvane republike i postavili svašta kao zahteve. A mi ne bismo to trebali. Ako je moguće, jedino parodiju toga”, priča Lajoš. Tako je nastala Duhovna republika Zicer. Vilmoš je postao prvi predsednik, za himnu su izabrali Ravelov Bolero, zastavu nisu hteli da imaju kako ne bi došli u nepriliku da je neko ističe, a grb su sami nacrtali. Tri bilijarske kugle i u sredini pica. Nije ih zanimala teritorija, jedino je bilo bitno da svi žive u miru.
Pitali smo Lajoša da li se seća šta je napisao u Ustavu. Kaže da je to bilo samo nekoliko reči, ali da se u njemu nalazi sve ono što je njima u tom trenutku bilo bitno.
USTAV „Duhovna republika Zicer“, duhovna zajednica svih koji žele mir „bez granica, teritorije, imovine“, a u kojoj građani/ke imaju neograničena prava ograničena neograničenim pravima drugih, a pripadnici/e Republike mogu se služiti jezikom koji im najviše odgovara.
Posle toliko vremena, razgovora i govorancija, ljudi su se ohrabrili, prepričava Lajoš. Počeli su polako da se razilaze, a picerija je postala sve komotnija za život. Kada je otišao i poslednji stanar Zicera, završena je era ove Trešnjevačke republike, makar u samom selu. Uspeli su svom naumu, sačuvali su meštane od rata.
Ipak, svetu se dopao Trešnjevac. Malo vojvođansko selo uspelo je samo da se izbori protiv velikog zla. Iako je posle 92 dana Zicer ostao prazan, a meštani su se vratili kućama, ova republika uspela je da, možda i nesvesno, ostvari vrlo dobre međunarodne odnose.
“Prva ambasada Duhovne republike Zicer osnovana je u najpoznatijoj njujorškoj diskoteci (CBGB), sedmog decembra 1993. godine, a gostima su, u čast Trešnjevca, služili samo picu i pivo. Ovo su kopirale i neke druge zemlje, pa je ambasada otvorena i u Mađarskoj, dok su u Nemačkoj, u većim gradovima, osnovani konzulati, kao i jedan u Švedskoj, na ostrvu Orust. Neki od njih se i danas smatraju aktivnim”, ponosno se priseća Lajoš.
Trešnjevčanke su imale jasan cilj – ne želimo vaš rat. Uz zajedništvo meštana, dobru organizaciju i snažnu volju, taj cilj su i postigle. Mir je u Trešnjevcu bio ratoborniji.