Podkasti

„Položio sam zakletvu da ću braniti Jugoslaviju. Sve oružane snage na teritoriji Jugoslavije ratuju za uništenje Jugoslavije, i sve su od 3. oktobra ilegalne. Ja sam ratni zarobljenik. Upozoravam vas da je mobilisanje ratnih zarobljenika u neprijateljske formacije ratni zločin, kao što je i ovaj postupak koji vodite protiv mene ratni zločin.”

Kažu da svet može da ti se preokrene naglavačke tokom jedne noći – upravo se to Nadi i dogodilo. Dva poziva za mobilizaciju, jedan uveče, sledeći ujutro, i – oba sina moraju da odu. Ako se ona pita, to nije dolazilo u obzir.

Da li se putovanje da se nađe sa prijateljima može računati kao herojski čin? Ako su ti prijatelji sa one strane borbene linije, ako njihov grad granatira vojska, ako su granice zatvorene a veze prekinute, ako ti i prijatelj niste iste nacionalnosti i zvanična politika očekuje mržnju između vas, onda put na susret sa prijateljima može da bude herojski i revolucionaran čin.

Jugoslovenski novi talas sa sobom je doneo mnogo više od albuma koji se i dan danas slušaju i muzike o kojoj se i dalje priča. Između ostalog, doneo je protest protiv nacionalizma u trenutku kada je on bio više nego potreban. Jedna pesma i jedan koncert ušli su u legendu, šaljući jasnu poruku da je mir najlepša devojka koju ne može imati svako.

Američki esejista Ralf Valdo Emerson rekao je da heroji nisu hrabriji od ostalih ljudi, već su samo hrabri pet minuta duže. Nekada tih pet minuta mogu da sa sobom nose visoku cenu. Sećanje na ljude koji su položili život braneći principe u koje su verovali, ustajući protiv nacionalizma ne sme da nestane. Njihov čin mora da ostane inspiracija novim generacijama.

Na podneblju gde se deca od malih nogu uče “u se i u svoje kljuse” jedan čovek odlučio je da progovori u opasnom trenutku. Izgovorene reči “Čija ste vi to vojska” platio je životom. Na tabli i u Beogradu, i u njegovim rodnim Kaštelima kod Splita ne piše zašto je on odbio da ćuti, a upravo u tome leži sva veličina Tome Buzova.

Ako nečiji broj telefona svi znaju napamet, to mora da nešto znači. Verin broj telefona imali su ljudi za slučaj da ih nasilno pošalju u rat u koji ne žele da idu. Njima je taj broj često značio sve. Ona je bila tu da im pomogne.

U zlatnoj ravnici Vojvodine, šćućurena među žitnim poljima, na ping pong stolu, nastala je jedna republika. Kako? Lajoš kaže jednostavno. Priča da je sedeo na stolu za ping pong sa Klarom, Idlikom i Vilmošem i da su se prosto dogovorili da bi bilo pametno osnovati republiku. Shvatili su i da naziv mora naglasiti da je to duhovna republika, a ime, pa, kad su već u piceriji Zicer – „neka se zove Duhovna repulika Zicer“.

Vladimir Živković imao je 23 godine kada su mu u ruke dali pušku, kada su mu rekli da mora da ubija, kada su ga poslali u rat. Vladimir je 23. septembra 1991. godine odlučio da on to ne želi. Ovaj mladi Valjevčanin trebalo je da odveze tenk, ili pravilnije rečeno – oklopni transporter, od Šida do Vukovara. Na tom putu okrenuo je vozilo, okrenuo leđa ratu i dovezao se do Savezne skupštine u Beogradu. Vratio je tenk i postao simbol antiratnog otpora.

One su stajale ili je bolje reći ustale. Njihov službeni prostor je ulica. Ustale su protiv rata, ustale su protiv mobilizacije, protiv ubijanja i nasilja. One stoje od 9. oktobra 1991. godine kada su prvi put izašle na ulice Beograda i rekle – Ne u naše ime!