Majski protesti – Iskorak ka slobodi
Da se vojska sa Kosova vrati. Tako je, ne na, nego sa. Kontradiktorno paroli koju danas, ispisanu na trobojci, na kućama i zgradama možemo pročitati štirom Srbije, ove su se reči mogle videti na transparentima tokom demonstracija pre dvadeset i pet godina na ulicama Kruševca. Vratite nam našu decu i Dole režim još su neke od parola koje su ogorčene žene, majke, uzvikivale, stojeći u prvim redovima na Majskim protestima 1999. godine.
Za vreme oružanih sukoba na teritoriji Kosova i tokom NATO bombardovanja, građani Kruševca postaju žrtve prisilne mobilizacije i režima Slobodana Miloševića. Hiljade mladića dobija poziv, dok veoma mali broj uspeva da eskivira odlazak u rat. Strah i neizvesnost vladali su gradom. Nada Kostić, mirovna aktivistkinja i samohrana majka dvojice rezervista, seća se ovih dana i jačine boli koju je proživljavala.
Kažu da svet može da ti se preokrene naglavačke tokom jedne noći – upravo se to Nadi i dogodilo. Dva poziva za mobilizaciju, jedan uveče, sledeći ujutro, i – oba sina moraju da odu. Ako se ona pita, to nije dolazilo u obzir.
Od tog momenta, zajedno sa porodicama sa kojima je delila muku, tragala je za načinom da oslobodi sinove, ili makar jednog. Tvrdi se da su pozivana mahom deca političkih neistomišljenika, siromašnija deca, mladići sa sela čiji roditelji nisu imali kapacitete da ih sakriju, da ih pošalju van zemlje. Tim porodicama preostajalo je samo jedno – upornost. Nakon što je saznala da postoji način da oslobodi jednog od sinova, počinje mukotrpan proces. Brojni odlasci u mesnu zajednicu i vojni odsek i brojna zatvorena vrata obeshrabrili su mnoge, međutim, Nada je uspela. Parče papira sa potpisom kojim se njen sin oslobađa odlaska na front dobila je dva sata pre polaska vojne jedinice na Kosovo. Međutim, tek tada se našla pred jednim od izbora pred kakvim nijedan roditelj nikada ne bi trebalo da se nađe – koje dete spasiti, a koje svesno poslati u rat?
Hrabrost je, izgleda, nasledna osobina – Nadin stariji sin bez oklevanja kaže majci da spasava njegovog mlađeg brata i da će on ići da se bori. Tako je i bilo.
Svega nekoliko nedelja nakon odlaska vojske, sredinom maja, ispred mesne zajednice u Kruševcu formira se red. Veče ranije desila se nesreća – šestoro je poginulih vojnika iz Kruševca. Meštani strepe, čekaju. Mole se da nije neko njihov. Jedva se držeći na nogama, Nada se pridružuje redu.
Kako i sama kaže, kada joj je najzad rečeno da njen sin nije među mrtvima, olakšanje nije veliko. Možda nije njen sin, ali nečija deca jesu.
***
Protesti u Kruševcu zvanično otpočinju 16. maja, jednog pijačnog dana ispred Komande vojnog odseka. Građani su se spontano skupljali, gomila se povećavala, vest se prenosila brzo. Skupljali su se i ispred Skupštine opštine i na Trgu kosovskih junaka. Nakon prvog dana, dogovor je bio da se sastanu i sutra. Neće dozvoliti da njihova deca nastave da ginu zarad tuđih interesa. To nije njihov rat.
Sutradan, kao i u danima koji su usledili, odlučno su marširali ulicama. Državnom i vojnom vrhu, koji su ih svesno držali u mraku, predočili su svoje zahteve. Jedan od prvih je svakako bio povratak vojnika sa fronta. Zahtev je bio i smena predsednika opštine Miloja Mihajlovića – po njima, jednog od glavnih krivaca za situaciju u kojoj su se našli. Kada je pokušao da se obrati demonstrantima, njihov bes je bio očigledan – pored salve uvreda, čak je i nekoliko kamenica poletelo u njegovom pravcu.
Između 6.000 i 10.000 rezervista iz kruševačkog kraja poslato je za vreme bombardovanja na Kosovo. Jednoga dana omelo ih je pismo za koje se tvrdi da je, kada je pristiglo, bilo okidač pobune među redovima pešadije. Nakon saznanja o tome da je u njihovom gradu antiratni protest u jeku, deo rezervista se odlučuje na beg. Nada se seća da joj je sin ispričao kako su se vojnici sa oružjem u rukama suprotstavili nadređenima. Stotine rezervista kamionima stižu u Kruševac i priključuju se svojim sugrađanima, u protestima kroz nekoliko dana.
Na ovaj čin ubrzo se reagovalo – general Nebojša Pavković, komandant Treće armijske oblasti, vrlo brzo stiže u centar dešavanja i donosi lažna obećanja. U razgovoru sa Snežanom Jakovljević, mirovnom aktivistkinjom, novinarkom i učesnicom Majskih protesta saznali smo da je general nakratko uspešno uverio demonstrante da odbegli rezervisti neće trpeti nikakve posledice zbog svojih postupaka – neće biti kažnjeni, niti će biti vraćeni na Kosovo. Protesti su počeli da jenjavaju, narod, želeći da veruje generalu Pavkoviću, oslabio je svoj otpor.
Mir u mnogim, pa ni u Nadinom domu nije potrajao dugo. Posle svega nekoliko dana, veliki broj rezervista, uključujući njenog sina, ponovo je mobilisan.
Snežana i Nada pamte i koliko ih je pogađao manjak informacija. Između rezervista i njihovih najmilijih na ratištu kontakta nije bilo. Punktovi u mesnim zajednicama, putem kojih su porodice mogle vojnicima da pošalju odeću ili cigarete, bili su jedini, mizerni privid komuniciranja. Majke su ipak redovno odlazile do punktova, nadajući se da će kutija cigareta ili čista bluza pomoći njihovoj deci da prebrode dan.
Opšti medijski mrak koji je vladao otežavao je komunikaciju, a nekad ju je činio potpuno nemogućom. Javnost je bila slabo obaveštena, iz raznih izvora se svedoči o tome da su retki mediji izveštavali o protestima, poput Republike ili Radio Slobodne Evrope. To, nažalost, nije bilo dovoljno – najuticajniji mediji, pod šapom režima, nisu ih pomenuli nijednom rečju.
Protesti su u prvih deset dana bili masovni. Hrabre žene, inicijatorke, naišle su na podršku i razumevanje i onih čija tuga možda nije bila toliko lična i duboka. Žene, ne samo iz njihovog grada, već i iz obližnjih mesta priključivale su se njihovoj borbi, stajući na pravu stranu istorije, bez obzira na moguće posledice. Osećale su da tako treba.
Policija i državni vrh su, nasuprot građanima, pribegavali drugim metodama. Pokušavali su da reše situaciju zastrašivanjem demonstranata postavljanjem vodenih topova ili privođenjem aktivista bez razloga. Poigravanje ljudskom psihom tada je bila uobičajena praksa. Snežana se seća slučaja jednog od mladića koji se mirnim putem borio za pravdu – rezultat njegovih napora bilo je dvostruko hapšenje, kao i devetosatno ispitivanje kojem je bio podvrgnut u policijskoj stanici.
Godinama kasnije, rat i antiratni protesti možda su bili formalno završeni, međutim, to nije prava realnost. Nastavljaju se, u drugačijoj formi, drugim metodama. Situaciju u državi Snežana smatra možda čak i gorom nego u doba Majskih protesta, ali to ne znači da od određenih bitaka treba odustati. Godinama unazad, od 2014, Nada, Snežana i njihove saborkinje šalju inicijativu lokalnoj upravi i Gradu Kruševcu da se 24. maj proglasi Danom ženskih akcija za mir i razoružanje, danom sećanja na Majske proteste i na hrabrost svih demonstranata i rezervista. Odgovor od nadležnih tvrdoglavo ne stiže.
***
Za Nadu Kostić rat je prošao, ali trauma nije. Iako je bila jedna od srećnih majki čiji se sin iz rata vratio nepovređen, bol zbog nepravde teško da može nestati. Traumi su doprinele i njegove potresne priče. Kaže da je imao potrebu da govori o tome, što je bilo dobro, međutim, čuti da je njeno dete bilo zaduženo za sakupljanje posmrtnih ostataka nedužnih mladića iz njegovih redova, koji su nepotrebno izginuli, nije bilo lako. Tako nešto se ne zaboravlja.
Ona je, ipak, do danas aktivistkinja, kroz svoj angažman sa Udruženjem žena Peščanik, Ženama u crnom i mnogim drugim udruženjima svedočila je na Ženskom sudu o ratnim traumama i radi na zagovaranju mira u regionu i razvijanju kulture sećanja. Zajedno sa svojim saborkinjama, više od dvadeset godina kasnije pronalazi snagu za borbu protiv ratnohuškačke politike. Snagu za borbu za pravdu. A to je osobina svih heroja.
Uvek će pamtiti svoju najveću borbu – te dane kada su žene, majke, ustale zajedno protiv rata. Kada su, nikada odlučnije, napravile taj veliki iskorak ka slobodi.