“Padalo je mnogo granata na sve strane. Bilo je mrtvih, ranjenika, vriska… Pojavile su mi se slike kuće, vode i onesvestio sam se. Sledećeg jutra smo se oklopnim kolima vratili prema Šidu. Nisam mogao da jedem. Sećam se samo da sam rekao drugovima „idem kući”.
Vladimir Živković imao je 23 godine kada su mu u ruke dali pušku, kada su mu rekli da mora da ubija, kada su ga poslali u rat. Vladimir je 23. septembra 1991. godine odlučio da on to ne želi.
Ovaj mladi Valjevčanin trebalo je da odveze tenk, ili pravilnije rečeno – oklopni transporter, od Šida do Vukovara. Na tom putu okrenuo je vozilo, okrenuo leđa ratu i dovezao se do Savezne skupštine u Beogradu. Vratio je tenk i postao simbol antiratnog otpora.
O tom danu se ne zna mnogo. Videlo ga je nekoliko prolaznika, trenutak ovekovečio jedan fotoreporter, a njega su vrlo brzo priveli. Za Borbu je godinu dana kasnije opisao kako je taj dan izgledao.
“Seo sam u transporter. Puta se uopšte ne sećam. Niko me nije zaustavio. Pred Skupštinom sam izašao iz transportera i tu od iznemoglosti pao pred vozilo. Kako da dođem do Valjeva, pitao sam se. Neko me je savetovao da sednem u autobus, što sam i učinio. Zaustavila nas je civilna milicija i kada sam izašao stavili su mi lisice, uzeli pištolj i bombe, i odveli u miliciju, gde su mi dali šećer i vodu da ne bih pao u nesvest. Kasnije je došla vojna policija i odvela me. Pitali su me za koga radim, ko mi je naredbodavac, zašto sam pošao prema Beogradu, a ne prema Zagrebu? Nakon razgovora poslali su me na VMA, gde sam proveo nekoliko dana. Posle ispitivanja, pustili su me kući i oslobodili vojske na godinu dana.
Pre nekoliko dana stigao mi je telegram da se javim kasarni u Valjevu. Tu mi je pročitano da je protiv mene pokrenuta krivična prijava zbog svega što sam uradio”.
Dezerter. Ako pokušate da pronađete značenje te reči, dobićete da je to “begunac iz vojske, vojni begunac; prebeglica, koji samovoljno napusti službu; izdajnik”. Da li su dezerteri stvarno samo to? Begunci i izdajnici? Ili hrabrost lično koja se protivi zlu, ratu, ubijanju? Oni su spremni na posledice i na to da ceo život nose žig “odbeglog”.
“Pojedinac je taj koji odlučuje da ide protiv struje, sa nekim utopističkim idealom ili iz stomaka ili zato što se uplašio na kraju krajeva, jer slučajno ili namerno on zna da je to pravilan čin. E sad dezerterstvo, dezerterstva je u tom vremenu bilo mnogo, ali ono se drugačije tumačilo. Postojali su dezerteri koji su odbili uopšte da idu u rat, ostali su dezerteri koji su bili prinuđeni da idu, pa su dezertirali. Postojali su dezerteri koji su bili prevareni. Iz informacija koje imamo, upravo te neke ljude koji su bili ubeđeni da idu na neku vrstu vežbe, kad su shvatili da to nije tako oni su se pobunili”, objašnjava Željko Grulović, umetnik Led arta, koji je istraživao Vladimirovu priču i u njoj pronašao inspiraciju.
“Svako ko se nekoj dominantnoj matrici koja vodi u pogrešnom smeru na neki način suprotstavi malim ili velikim gestovima, jeste dezerter, priča Grulović, koji je u svom umetničkom opusu više puta isticao suočavanje sa prošlošću i njegovu važnost.
On kaže i da je taj deo istorije koji se odnosi na devedesete godine prošlog veka poprilično skriven i neistražen, ali da razlog toga može biti i činjenica da mi živimo u konstantnoj produkciji istorije.
U razgovoru sa Željkom, nisam mogla a da ne primetim koliko puta je spomenuo utopiju. Maltene smo razgovor i krenuli sa tim da je utopija način života i da sve činove solidarnosti, hrabrosti i herojstva u vremenu zla, krvi i straha, možemo nazvati utopističkim.
“Nama je bila interesantna ta mogućnost da ti odlučiš da se upustiš u nešto što će da ti nanese mnogo štete, što će da te na neki način eliminiše, da te udalji od rođaka, od prijatelja, od čitave sredine, zbog čega možeš da izgubiš posao i sve, a to je da kažeš da ne želiš da ubijaš. Slučajno ili namerno, jednostavno ne želiš da učestvuješ u tome. Naravno, utopijska ideja je da bi svaki čovek to trebalo da uradi, onda ratova ne bi bilo i mi se ne bismo sad bavili ovim podkastom”, zaključuje Željko razmišljajući o činu Vladimira Živkovića.
Vladimir danas živi i radi u Valjevu. Nije želeo da bude deo ovog razgovora. Nećemo sad preispitivati zašto, on je tad 23. septembra 91’ dao sve odgovore.
Tada i sada nisu isto. To “tada” i dalje utiče na “sada” i nije uvek lako vratiti se na koren problema.