Tokom sumornih devedesetih, dok se na prostoru nekadašnje Jugoslavije dešavao krvavi rat, a strah se širio svuda, uzdigle su se tihe, hrabre figure koje su prkosile haosu i destrukciji.
Te figure nisu bili vojnici niti političari, već žene — majke, supruge, sestre, kćeri — koje su svojim nenasilnim otporom pisale priče nade i pomirenja. U vremenu kada su granate oblikovale svakodnevicu, one su se suprotstavljale ratu, podsećajući svet da prava snaga leži u ljubavi, saosećanju i borbi za mir. Ove reči posvećujem neustrašivim ženama, tihim a istovremeno glasnim heroinama koje su u najtamnijim danima bivše Jugoslavije donosile svetlost i veru u bolje sutra.
„Odgovornost, istrajnost, doslednost“, reči su kojima je Staša Zajović opisala grupu Žene u crnom. Staša je feministkinja, aktivistkinja za mir i ljudska prava, koordinatorka i suosnivačica ove grupe. Njena poruka mira i pravde čuje se širom sveta. Rođena u malom gradu, uvek je u sebi nosila snagu planina koje su je okruživale u detinjstvu. Staša zna da prave promene dolaze iz dubokog saosećanja i nepokolebljive vere u bolje sutra. Njena dela su poput svetionika, koji vodi izgubljene u tami ka svetlu nade. Ona je jedna od onih retkih koja ima hrabrosti da govori kada svi drugi ćute, da stoji uspravno kada svi kleče, da voli kada svet preplavljuje mržnja.
Grupa Žene u crnom poznata je po svom nenasilnom otporu, mirovnom aktivizmu i borbi za ljudska prava. Od svog osnivanja 1991. godine, postale su simbol borbe protiv rata i nepravde na prostorima bivše Jugoslavije. One su prkosile nasilju, ne želeći da zamisle svoje najbliže u rovovima s puškama, već su se borile za budućnost bez rata.
Crna boja, kojom su se zavijale, nosila je dvostruku simboliku: tugu za izgubljenim životima i nadu za svetlu i pravednu budućnost. Njihova tišina bila je protest, molitva za mir i apel za pravdu. Zavijene u crno, one su nosile tugu zbog svih gubitaka, bez obzira na nacionalnost, jezik ili veru. Stajale su na ulicama, trgovima, prkosile pretnjama i osudama, znajući da njihova borba nije uzaludna.
„Ulice su naš poslovni prostor“, rekla je Staša, opisujući stalnu borbu ove grupe. Njihov nenasilni otpor bio je glasniji od oružja, a tišina — jača od rata. Transparenti koje su nosile nosili su poruke mira i pravde, dok je njihovo prisustvo na ulicama svedočilo o hrabrosti suočavanja s nasiljem, osudama i pretnjama.
Mnogima su bile meta prezira, nekima sažaljenja, ali za mnoge su predstavljale nadu i inspiraciju. Iako su se suočavale s uvredama, napadima i pretnjama, one su bile nepokolebljive.
Njihova tišina bila je optužnica protiv politike mržnje, podsećajući društvo da ljudskost mora pobediti zlo. Kad su ratne sirene utihnule, tišina Žena u crnom ostala je da odjekuje. Njihova odlučnost inspirisala je mnoge, a njihova tišina probudila je svet, podsećajući da čak i u najmračnijim vremenima, svetlost nade može pronaći put. Njihova borba nije bila vođena oružjem, već srcem i nepokolebljivom verom u čoveka.
Žene u crnom pokazale su da tišina može biti moćno oružje, da miran otpor može biti glasniji od rata. Njihova hrabrost, proizašla iz ljubavi i saosećanja, ostaje kao inspiracija za generacije koje dolaze. Njihova borba nije završena, jer mir nije samo odsustvo rata, već trajna posvećenost pravdi, ravnopravnosti i ljudskosti. Ostavljajući svet boljim nego što su ga zatekle, Žene u crnom podsećaju nas da je prava snaga u onima koji, uprkos svemu, nastavljaju da grade mostove mira i ljubavi.