U ritmu promene
Vid Radičević
Godina je 1992. Rat u Hrvatskoj uveliko traje, a počinju pripreme za sukobe u Bosni i Hercegovini. Od ideje bratstva i jedinstva, velikog izuma druga Tita, ostao je samo (sada već zatvoreni) autoput. Jugoslavija umire, vodeći sa sobom i hiljade svojih građana. U Beogradu, glavnom gradu zemlje čije se granice svakog dana smanjuju, oseća se nemir.
Marko nije siguran šta se dešava, ali zna da nije dobro. Njegov otac, sa druge strane, vrlo dobro zna kakva je situacija na frontu – iako na njemu nikada nije bio. Zna da je predsednikova državotvorna politika jedina nada za spas. Marko i njegova majka ga pažljivo slušaju dok, po hiljaditi put, vodi uzavrelu diskusiju sa televizorom. I taman kada je Markov otac želeo da zaključi svoju maestralnu analizu društveno-političke situacije u državi (njemu omiljenim argumentom da iza svega stoje strane službe), kroz prozor stana začula se muzika. Iznerviran nepristojnim ometanjem, Markov otac se okrenuo ka prozoru. Dugačka kolona ljudi hodala je za kombijem sa kojeg su ljudi pevali. Tekst pesme bio je: Ako ne mogu da letim, ja neću da puzim, jer kad puzim, ja ne mogu da guzim. Mir! Mir, brate, mir! Kada se Marko iskrao iz stana, kako bi pobegao od pobesnelog oca, i dalje nije znao o čemu se tu tačno radi.
Devojka iz kolone, u kojoj je sada i Marko stajao, zvala se Marija. Bio joj je zabavan njegov izgubljeni pogled. Dugo se smejala na Markovo pitanje A ko su sad ovi? Onda mu je objasnila.
Ime grupe bilo je Rimtutituki. Ljudi na kamionu bili su Cane iz Partibrejkersa, Milan iz EKV-a, Gile iz Električnog orgazma i Koja iz Discipline kičme. Pevali su o ratu i, za razliku od mnogih kolega iz branše, o tome kako njega ne sme da bude. Pevali su o kraju rata onda kada nikome nije bilo u planu da ga završi. Ljudi u koloni pevali su stihove Rimtutitukija sa besom, inatom i, važnije od svega, nadom. Pevali su sa nadom da će se nešto promeniti i da će oni biti pokretači te promene. Marko je pokušavao da im se pridruži, nespretno ubadajući poneku reč u stihovima koje nije znao. Činilo mu se da je svet o kojem peva Rimtutituki, svet slobode i humanog bunta, mnogo ispravniji od sveta u kojem živi njegov otac. Društvena kritika, presvučena u ironiju i duhovite opaske protiv rata i mobilizacije, kontrirala je višečasovnim govorancijama ni o čemu, koje je morao da sluša u svom domu. U koloni, Marko se osetio kao da je sve moguće. Ljudi oko njega imali su isti cilj, i za njega su se borili plemenitim oružjem – muzikom. Onda je neko iz gomile bacio suzavac. Nastalo je komešanje, ali ljudi na kamionu su nastavili da pevaju. Suzavac je bio uvertira u pakao koji je režim spremao Beogradu u nadolazećim godinama.
Više od trideset godina kasnije, koncert Rimtutitukija je urbana legenda o kojoj se i dalje priča. Ljudi ovu akciju opisuju kao neobičnu, neočekivanu i revolucionarnu. Rimtutituki je dokazao da je muzika moćno, možda i najmoćnije oružje u borbi za mir, a protiv rata. Muzika je bila ono što je podsticalo ljude da nastave da se bore za svoje mišljenje i antiratne vrednosti u vremenima kada su mržnja i nasilje bili svakodnevni, dominantni i nezaobilazni. Rimtutituki je pokazao svetu da Beograd nije grad mržnje i razora, već grad koji se buni protiv rata. Marko, koji je u decenijama koje su sledile izgradio ozbiljnu novinarsku karijeru, često se osvrtao na ovaj događaj. O njemu je saznao i mnoge druge stvari. Saznao je, na primer, za Pecu Popovića, muzičkog urednika čijim je zalaganjem singl Slušaj vamo objavljen – i to potpuno besplatno. Rimtutituki je bio potpuno humanitaran projekat. Koncerti su bili besplatni, sve je bilo u organizaciji muzičara i zavisilo od njihovog entuzijazma i želje za promenom. Cela akcija je zapravo nastala iz skupljanja potpisa protiv nasilne mobilizacije, kada su članovi grupe rekli – hajde da uradimo nešto! Marko se koncerta seća kao mesta na kojem je prvi put našao svoje parče slobode, ali i ljubav svog života. Seća ga se i sa malo gorčine. Mnogo toga se izgubilo od tad. Nema više ni Jugoslavije, ni režima, ni Markovog oca. Ipak, neke stvari ostale su iste. Država i društvo su u problemu, isto kao što su bili pre trideset godina. Zbog toga su Marko i Marija i dalje u kolonama, dajući doprinos u borbi za bolje društvo, koja se vodi i dan danas.