Umetnost, kao i heroji, ne ćuti
Čovek koji nije mogao šutjeti, tako bukvalno piše na ploči u njegovom gradu, čovek koji nije mogao šutjeti. Ali Tomo Buzov, penzionisani oficir Jugoslovenske narodne armije rekao je samo „Kuda vodite te ljude, čija ste vi vojska?“.
Tomo Buzov. Otac, muž, penzionisan oficir. Čovek koji se suprotstavio zločincima zato što je znao važnost svakog ljudskog života. Zbog toga je žrtvovao svoj.
***
Voz 671 – linija čija je početna stanica bila Beograd, a poslednja Bar. Tako je makar bilo za većinu putnika. Ipak, neki od njih nikada nisu stigli u Bar. Poslednja stanica je za njih bila u Republici Srpskoj. Naoružani pripadnici Višegradske brigade, odlučujući u ime nedužnih, postarali su se za to da delu putnika poslednja stanica budu Štrbci.
Te zime, 27. februara 19933. naoružani pripadnici specijalne jedinice „Osvetnici“ Vojske Republike Srpske su pod komandom Milana Lukića izveli, mučili i ubili dvadeset civilnih žrtava, pretežno muslimanske veroispovesti u napuštenoj baraci.
Ilijaz Ličina, Esad Kapetanović, Fehim Bakija, Šećo Softić, Rifat Husović, Halil Zupčević, Senad Đečević, Jusuf Rastoder, Ismet Babačić, Adem Alomerović, Muhedin Hanić, Safet Preljević, Džafer Topuzović, Rasim Ćorić, Fikret Memović, Fevzija Zeković, Nijazim Kajević, Zvezdan Zuličić. Jedini razlog smrti ovih muškaraca bio je to što su nosili imena koja su nekima smetala. Tomo Buzov, s druge strane, stradao je jer je pokušao da ih spasi. Hrabrost ovog čoveka, kao i mnogih drugih, postala je inspiracija i hrabrim umetnicima koji su se odvažili da danas njegovu priču ispričaju.
Hrvatski režiser Nebojša Slijepčević prisećao se kroz razgovor kako je došao na ideju da o ovom događaju snimi film. Pre skoro pet godina, sa svojim producentom Danijelom Pekom razgovarao je o tekstu na koji su prethodno naišli. Tekst kojim ih je kolumnista Boris Dežulović upoznao sa malo poznatom i retko prepričavanom pričom. Kao i Dežuloviću, Tomo Buzov je Nebojši postao inspiracija od prvog trenutka kada je čuo za njega. Ideja za film se rodila, a posle nekoliko godina vrednog rada, Čovek koji nije mogao šutjeti premijerno je prikazan na filmskom festivalu u Kanu, gde je ceo svet mogao da mu, zasluženo, aplaudira.
Nebojša svoj film ne posmatra kao istorijski, niti dokumentarni. Njega je lik Toma Buzova inspirisao da ispriča publici priču koja i danas ima svoje reperkusije na prostorima u kojima živimo. Iako bazirani na temeljnom istraživanju, svi likovi osim Buzova su izmišljeni, nijedan snimljen događaj nije rekonstrukcija pravih. Kroz dramatizaciju ovog zločina na filmskom platnu on teži da gledaocima zapravo dočara ne samo šta je herojstvo, već šta su sve slabosti jednog ljudskog karaktera. Teži da nagna publiku da postavi sebi pitanje ne ko je Tomo Buzov bio i šta je učinio, već zašto je pretežno ljudska težnja da se u takvim situacijama ne učini apsolutno ništa? Kroz svoj rad on metaforički dočarava ćutnju društva na globalu, povlačeći paralelu sa ćutnjom zbunjenih ili uplašenih civila u vozu.
Neuobičajena praksa upisivanja imena putnika na karte dokaz je da je ovaj ratni zločin do tančina isplaniran. Železničko – transportno preduzeće Beograd je 1993. saznalo da se ovakva akcija planira. Prema različitim navodima, oni su na vreme obavestili nadležne organe Srbije i Crne Gore o predstojećem hororu. Naišli su samo na tišinu. Ćutnja o kojoj Nebojša govori ogleda se i u tome što otmicu i ubistvo putnika institucije nikada nisu objasnile porodicama. Nakon nekoliko praznih obećanja i nedovoljno kažnjenih pojedinaca, državnici kao i organi vlasti vratili su se relativizaciji i prikrivanju ratnog zločina.
Iako institucije u Srbiji i Crnoj Gori ćute i zataškavaju, Hana Rastoder, mlada crnogorska rediteljka osetila je jačinu te nepravde. Kako je njena porodica u ovom zločinu izgubila svog člana, Hana je odlučila da da glas svima koji su ovu bol pretrpeli. Kroz pozorišnu predstavu 671 – Lov ona priča priču o ožalošćenoj familiji koja u zločinu u Štrbcima gubi nadu, društvenu podršku, i pre svega, jednog člana. Ona kaže i da za nju herojstvo znači mnogo stvari, ali je posebno ponosna na ljude sa kojima je zajednički realizovala predstavu.
Za mene je herojstvo, ne znam, to što su ti ljudi koji su bili u procesu sa mnom u predstavi, pristali na to i opstali do kraja.
Često se u našoj okolini preispituje važnost koju umetnost igra u društvu. Mnogi, zagovarajući njenu beznačajnost, zaboravljaju na sve što su o ratu, miru, porodici ili hrabrosti naučili iz svojih omiljenih filmova. Hanina predstava, kao i Nebojšin film, nose važne poruke, tumačenja društva, vremena iz kog zločin datira i čoveka kao bića. Takođe predstavljaju i kritiku određenih politika i nepodržavanje nacionalističkih narativa. Podstiču mir, ideologiju za koju se i sam Tomo Buzov zalagao.
Nebojša objašnjava kako je, između ostalog, Tomov čin svojevrsni simbol rušenja dominantnih nacionalističkih narativa i služi kao ogledalo svima nama – da u njemu dobro vidimo ko smo i šta smo. Objašnjavajući to, stavlja akcenat na nameru da nas film podstakne na dublje preispitivanje i suoči sa realnošću – da živimo u svetu u kom će većina odabrati da ćuti.
Hana je takođe govorila o tome koji sve izazovi postoje u procesu rada na projektu koji je provokator određenog dela javnosti, ali i teret na ličnoj bazi. Uprkos tome što je pre svega psihički izazovno, glumačka trupa koju je okupila osećala je potrebu da nastavi sa radom i odigra predstavu ne bi li, na neki način, preuzeli deo odgovornosti i iskupili se, ali pre svega da bi adresirali problem i doprineli tome da se slična zlodela u budućnosti ponove.
Uprkos činjenici da državni vrhovi regiona i njihovi pobornici na teme zločina devedesetih okreću glavu na drugu stranu, umetnici ovih dela kažu da su, iako neočekivano, doprli do velikog dela javnosti. Uprkos očeekivanim medijskim kampanjama u kojima su prikazani kao negativci ili državni neprijatelji, Nebojša i Hana smatraju da su i film i predstava postigli velike uspehe. Rezultat njihove, naočigled skromne inicijative da pokrenu promenu, su hiljade ljudi koji su pogledali predstavu ili film.
Opet se ta priča, bez obzira na to što je prošlo 30 godina, vraća nekako u fokus, zbog jedne obične predstave.
***
Mnogo je neosporivih činjenica u vezi sa ratnim zločinom u Šrtbcima. Na dva pitanja odgovor ipak ne postoji. Zašto je samo Tomo Buzov reagovao onako kako je reagovao i zašto niko drugi nije? Ne možemo biti sigurni. Da li su ti ljudi zaslužili da umru? Ne. Da li su mogli biti spašeni, sve i da je ceo vagon ustao protiv naoružanih zločinaca? To će ostati nerešeno. Zašto je ovo moralo da se dogodi nedužnim civilima? Ne znamo.
Ono što znamo da je ovo pre svega priča o jednom velikom čoveku i dvoje hrabrih ljudi koji su dopustili da njegova dobrota i ljudskost ne padnu u zaborav. Da se ne zaboravi čovek koji se žrtvovao za ono što je smatrao ispravnim.
Odluka Toma Buzova da ih pita kuda vode te ljude nije bila mudra, bila je iz srca.