Priznajem da sam kosmopolitkinja
“Ja više nacionalnost, narodnost, manjine i slično – ne priznajem. Priznajem samo da sam kosmopolitkinja”, rekla je u avgustu 1995. godine Vera Vebel Tatić.
Vera Vebel Tatić rođena je u Bati, 1. januara 1943. godine. Uz muža Ištvana i pomoć lokalnih aktivista i aktivistkinja osnovala je Centar za antiratnu akciju u Adi.
Malo mesto na severu Vojvodine, većinski naseljeno Mađarima, zahtevalo je pomoć. Centar za antiratnu akciju već nekoliko meseci postojao je u Beogradu kao jedan od prvih antiratnih pokreta u toku ratova devedesetih.
A Vojvodina? Vojvodina je tokom devedesetih predstavljala nešto slično regruntnom centru mladih vojnika. U toku rata veliki broj mladića mobilisan je u rat. Staša Zajović, jedna od osnivačica Žena u crnom, ocenila je da je „prisilna mobilizacija koju je srpski režim sprovodio u Vojvodini nad manjinama bio oblik etničkog čišćenja“.
Ogranak Centra za antiratnu akciju u Adi odlučio je da to ne dozvoli. Na čelu sa Verom Vebel Tatić organizovali su različite akcije, proteste, pisali desetine saopštenja kako bi sprečili, zaustavili, ili makar usporili rad tog regruntog centra za mobilizaciju.
U novembru 91’ godine raspisan je, kako je to Centar za antiranu akciju opisao, “referendum na kome će se građani plebiscitarno izjasniti da li su za rat i da li žele da njihova deca ratuju na frontovima Hrvatske”. Ukoliko referendum uspe, “zahtevaće da se rezervisti odmah vrate kućama, dok će od nadležnih vojnih organa istovremeno tražiti da oni koji su na redovnom odsluženju vojnog roka, svoje obaveze odsluže do kraja, ali isključivo na teritoriji Srbije”.
Srpskim vlastima se ideja referenduma ili bilo kakve pobune protiv rata nije sviđala, naprotiv. Vera je dobila otkaz u opštinskom zavodu za zdravstveno osiguranje, a nad aktivistima i aktivistkinjama Centra za antiratnu akciju počeli su da sprovode represivne mere. Želeli su da ih uplaše dovoljno da prestanu da pružaju otpor ratu.
U tome nisu uspeli.
„General-pukovnik Života Panić nas je optužio da JNA zbog nas nije uspela da osvoji Osijek, jer smo sprečili više od 30.000 rezervista da odu na front. Ako je to zaista istina, ponosna sam na to. Da živim hiljadu godina, ne bih dobila veći kompliment”, rekla je Vera i pokazala da je u ratu najpotrebnija građanska snaga.
S obzirom na represivni sistem Slobodana Miloševića koji je doveo do rata, ali i kažnjavanja onih koji su se njemu protivili, Centru za antiratnu akciju bilo je jasno da pomoć moraju potražiti na drugoj adresi.
U aprilu 1992. godine, Centar za antiratnu akciju Ada objavljuje apel Europi:
“Zaustavite fašističko divljanje!”
“Svedoci smo po drugi put u ovom veku kako Evropa inertno posmatra početak fašističkog divljanja. Desilo se to jednom u Nemačkoj, dešava se to sada u Srbiji. Pored svih uloženih napora nacional-socijalistički režim u Srbiji nije više u stanju da zamaskira koaliciju sa Jugoslovenskom Armijom i fašističko-četničkim snagama Šešelja. Oni kao oslobađaju nekog! Jadnog li naroda koga ‘oslobađa’ ovakva Jugoslovenska armija u sadejstvu sa fašističkim hordama. Evropo! Pred tvojim očima se odvija repriza Vukovara! Evropo, u Sarajevu ginu deca, gine narod! Evropo, u Sarajevu su Šešeljevi Beli Orlovi! Ako još ne znate ko su oni, dok saznate, biće kasno! Sarajeva sa još mnogim gradovima u Bosni i Hercegovini, naroda i života biti neće, biće samo fašizma, koji ako ojača, neće se moći lako iskoreniti. Ojača li u Bosni, biće to ideologija budućnosti u svim ostalim delovima krnje Jugoslavije. Evropo, kolevko civilizacije, u ime čovečanstva, u ime humanizma, ne dopusti to!”
U ime humanizma, kaže Vera.
“Kad bi ovaj trpezarijski sto mogao da govori, rekao bi ko je sve sedeo za njim, od hiljada onih kojima je bila potrebna pomoć, savet, preko izbeglica iz ratnih zona… Dokle god mogu, odlaziću svaki dan mojoj Veri na groblje. Nosim joj ruže iz naše bašte, koje je najviše volela. Do sada ih je mraz poštedeo”, rekao je Verin suprug Ištvan nedugo nakon njene smrti.
Za tim stolom sedeli su oni kojima je trebala ljudskost, ona koja se u ratu vrlo vešto skriva.
Vera je verovala u ljudskost, verovala je u čoveka.